Ja u zemlji čuda

                Razmišljam često gde sam pogrešila. Lepo sam išla u školu kao svako dobro dete, završila sve na vreme i počela da radim. Samo sam se tu izgleda zeznula. Nisam ozbiljno shvatila činjenicu da je drug Tito umro. A on je bio doživotni glavni šef firme u kojoj sam se zaposlila davne neke tamo godine. U stvari sedam godina posle njegove smrti. Firma je cvetala dok je drug stari bio živ, pa i neko vreme po njegovoj smrti, i ja sam naravno bila srećna i presrećna kad sam se zaposlila u jednom takvom gigantu. Ali, uvek jedno ali sreću kvari, zaboravila sam u svjoj svojoj sreći da posle druga starog ništa više neće biti isto. Valjda zbog onog " I posle Tita Tito ".

               Razmišljam sad posle dvadeset i kusur godina u toj istoj firmi, a i u ovoj mojoj Zemlji čuda u kojoj sam se rodila pre skoro pola veka, gde sam pogrešila. Radila sam i radim kao konj. Posao koji se ne može odložiti u fioku, ni za sutra i prekosutra. Živim u kući staroj sto pet godina. Sve podele stanova u mojoj firmi su me mimoišle. Prednost su uvek imali oni sa strane, koji su umeli da svoje radno vreme iskoriste na kreativan i nadasve plodonosan način, tražeći rupe u zakonu. Dodje čovek lepo na vreme na posao, poruči kaficu, prelista novine da se informiše i dobije ideje. A onda stavi list hartije ispred sebe i postavi sebi zadatak " Da vidim danas šta još nisam iskoristio od ove države". Pa lepo krene u akciju, pa lista službene listove, pa okreće telefone, pa se organizuje, pa na jedna, pa na druga vrata, pa opet kafica i eto ga kraj radnog vremena. Uredno on izadje na vreme, zna on za disciplinu i red. I tako rupa po rupa, sad kad pogledam njih, stanovi, deca se školuju po inostranstvu, kola se menjaju, milina božja. A ja u crnoj rupi. Kad sam bila mladja stambeni kredit sam samo mogla da sanjam. Sad daju u mojoj firmi, ali me j... godina proizvodnje. Da odem u opštinu, rećiće da radim pa da tamo rešavam i tako u krug.

                Pre neki dan uz jutarnju kafu, jelte na godišnjem odmoru, slušam kako mi se kruni zid iza tapeta, pri čemu me uvek hvata mala panika, i gledam tv.  Svi zaštićeni, mečke, delfini, psi lutalice, beloglavi supovi, razne organizacije štite i pomažu razne kategorije ljudi, samo niko da uzme u zaštitu sredovečnog, zaposlenog, vrednog i odgovornog čoveka koji bi da ima normalni krov nad glavom. Pa i mi mu dodjemo neka vrsta invalida. Ili možda da nas uzmu u zaštitu ovi što štite životinje, kao neku posebnu vrstu konja. Ili da osnujemo centar za podršku crnorupaša. To su vam oni što su upali u crnu rupu. Prestareli kredite, nemaju ništa da prodaju, plac gde žive neće niko za zgradu, stanarine visoke pa ne mogu u bolje, a rade kao konji.

                Eto, šta da vam kažem, ako ste se prepoznali u nekom detalju ne zamerite. Što se tiče besplatnog saveta, moj vam je da tražite rupe u zakonu na vreme da se nebiste oglašavali iz crne rupe kao ja sada.

                U zdravlje!       

          U nedostatku vremena, ovih dana preletim po blogu, dam po neki komentar, ali nikako da sednem i napišem nešto. Ali eto malog vraga kamenosera. Slučajno u svojoj administraciji primetim komentar na svoj post Inspiracija napisan davnog 17. avgusta tekuće godine. Naravno da sam otvorila , kad tamo imam šta i da vidim.

          Imala sam čast da mi se obrati lično autor pesme Govno mi je kamen. Bar se tako potpisao. Izvinjavam se pravom autoru ako to nije bio on. Da vam ne bih prepisku ovde izlagala, zainteresovani mogu komentare pročitati na mom postu Inspiracija od 17. avgusta. To je inače pretposlednji moj post. Izvinjavam se u ime autora komentara, studio69, kako se predstavio, što nas je sve nazvao majmunima i nahranio onim svojim tvrdim proizvodima, jer on to neće sigurno učiniti. Takođe se izvinjavam i u svoje ime što ću vas izložti grubostima koje inače nisu moj stil i način, ali eto ponekad " nužda zakon menja", što bi rekao naš pametan narod. Na kraju sam mu naravno dala i besplatan savet tako da ovih dana očekujem i novi hit.

          U zdravlje!

      Ako se neko upitao ovih poslednjih meseci gde sam bila i šta sam radila, priuštiću mu zadovoljstvo da pročita. Ali ne šta bih ja napisala već moj biograf kada ja postanem poznata spisateljica, naravno posle svoje smrti kao što red nalaže, kad su veliki u pitanju. Pa zar sumnjate da ću ja postati poznata jednoga dana kada nikoga od nas više ne bude bilo?

       Dakle, reći će on, moj biograf:" Krajem leta te davne dvehiljade osme godine bila je okupirana pripremama za proslavu punoletstva svog jedinog deteta, ćerke, koju je od milošte zvala Seka, Mica, Vojče, Micko, sve primereno trenutku i raspoloženju. Pripreme su bile dugotrajne i detaljne, zahtevale su dosta truda, vremena i novca, tako da se S. udaljila od pisanja što joj je teško padalo. To sam saznao iz pouzdanog izvora, bliskog spisateljici. Isti izvor mi je dao i podatak da je slavna S. nekoliko dana posvetila i zbivanjima u struci, saznajući šta je novo na polju medicine. To je opisano u njenom postu Bez muke nema nauke, objavljenom na samom početku njenog stvaranja. Naime, prošla je kroz slične muke, ali sada kao iskusna sa više lakoće i uspeha. Opremljena novim velikim koferom. U to vreme i ćerka joj se spremala na matursku ekskurziju, tako da se kofer pokazao kao pravilna investicija. Pri tom vađenje potrebnih dokumenata Seka je obavila sama uz pomoć tate inače voljenog supruga naše spisateljice.

        Ovaj period njenog života, iako obeležen nestvaranjem imao je veliki značaj u njenom životu i naprosto je uticao na dalji tok njenih životnih zbivanja. Naime, našoj spisateljici, S. u tom burnom periodu njenog života odjednom je nestalo enzima za varenje govana. Da, da dobro ste pročitali, nestalo joj je enzima za varenje govana. To sam  saznao takođe iz pouzdanog izvora bliskog S. Da pojasnim kako se to desilo.

        Nasa slavna spisateljica bila je poznata kao osoba spremna da pomogne svakom i u svakoj nevolji. Imala je pozitivnu energiju koju je nesebično širila oko sebe i delila je sa drugima. Ali postojale su osobe koje su to zloupotrebljavale. Uviđala je ona to, gledala im kroz prste i strpljivo varila po jedno veliko govno, kad bi shvatila da ga je ponovo pojela, jer je svoju pozitivnu energiju i dobrotu pogrešno rasipala na pogrešne ljude. I onda je došlo to poslednje govno koje je pojela, i koje je istrošilo i poslednji molekul datog enzima.

        Ova pojava je doprinela da se S. probudi iz jednog sna koji je trajao ravno trideset godina. Ali je naravno kratkotrajno uticala na spisateljski elan koji joj se polako ali sigurno vraćao."

        Eto ovo će moj biograf napisati jednoga dana, a ja vam savetujem, ovako besplatno, a iz ličnog iskustva, ne dozvolite sebi da jedete ono iz njegovog teksta, nego osobe koje vas na to nateraju, izbegnite, spakujte ih po fiokama vaše duše, i razmenjujte pozitivnu energiju sa sličnima sebi.

           Dok mi živimo, radimo, preživljavamo, neko sedi i smišlja gluposti. Onda se takve gluposti lepe na nas hteli mi to ili ne. Sudaramo se sa njima svakodevno. Nekad samo čujemo, nekad smo ne svojom voljom uvučeni u to, sve u svemu, mene retko kad da mimoiđe.

           Tako, moj hipnotizer ( čitaj muž ), voli svoje slobodno vreme da provodi na internetu, tražeći radio stanice i slušajući muziku. Šara, tako reći po čitavom svetu, sa slušalicama na ušima, jelte, da ne ometa ukućane dok uživa. Kod nas vam je , inače sve po sistemu živi i pusti druge da žive,naravno uz ispunjavanje obaveza u našoj maloj zajednici. Ali to nije tema ovog pisanija. Elem, tako nađe on pesmu na nekoj radio stanici i počne da se smeje. Jako je blesavo kad čujete nekoga da se smeje, onako sam sa sobom, a ne čujete čemu se smeje. Naravno da je to hteo odmah da podeli sa nama, pa je pustio muziku glasno, da i mi čujemo.

            Muzika je od neke pesme Tošeta Proeskog, ali tekst! Sad, pošto sam ja tehnički poluapsolutno zaostala, ne umem da vam napravim sličicu pa da kliknete na nju i to čudo da čujete, ali ću vam preneti tekst:

           " Ja moram počet pit laksative jer ne mogu više, to muke su žive. Jer toliko patim što serem ormare, pukoše mi kapilare. A tebi je lako, ti pjevaš dok sereš, dok se ja derem ko Monika Seleš. Kada ti meko niz guzicu krene,ti se tada sjeti mene,jer ( onda ide refren ) govno mi je kamen, govno mi je kaaaamen.

            Kad u more serem posle puta, ono tone a ne pluta. ( onda opet refren ), govno mi je kamen ( dva puta ). Ja postao sam čovjek koji ima šupak kao Hirošima, jer govno mi je kao kamen. Ja kao da jedem samo čokolade, od kojih se glazure za torte rade. Da li da pijem omekšivače veša da mi se govno omekša. I onda na kraju ( ja pomislih da je stvarni kraj ovom sranju, kad jok ),u još većem bedu, ja muriju zovem da govno privedu, ne pomaže kotlić ni četka sa strane, govno ti je kamen, govno ti je kamen ( ovde su prateći vokali ). Zato što se jako loše hraniš, mahunarke ne tamaniš, govno ti je kamen, govno ti je kamen ( refren, naravno ).

             Ovde sam taman pomislila da je kraj, jer valjda smo čuli poučnu poruku pesnika, ali prevarila sam se, peva on dalje:

             " Zbog tako loše hrane čovjek svaki ima čmar ko Nagasaki, govno ti je kamen. Ovaj tvoj govor me tako, nikad nisam razmišljao ovako. Da si mi prije to reko, sad bi srao meko. Jer govno mi je kamen, jer govno mi je kamen." Ovde ja shvatih da je dijalog u pitanju. Ovaj kuka, a onaj ga savetuje.

             Sad ako mislite da je ovde kraj, nije, majstor je vozio i dalje, ali je počeo da ponavlja pa sam se ja isključila i tu konstatovala da je to bila glupost za taj dan. Znate, ja ne mogu da zaspim uveče ako za taj dan nisam čula ili doživela neku glupost.

              Shvatićete da sam imala žarku želju da prikažem jedno fino, tvrdo govance, pa vi stavite strelicu, ono se pojavi ručica, kliknete, a ono krene ova prelepa oda. E sad ne znam kako da je baš nazovem, oda sranju, zatvoru, mahunarkama, biće da je najbolje, jer one se ovde veličaju. Ali ne vredi, ne znam to da odradim na kompjuteru, a dok se ja obučim, plašim se proći će me stvaralački zanos. Jer, kao što vidite i tvrda stolica nekog tamo nesretnika može da bude inspiracija, i za pesmu i za prozu.

              Sada naravno besplatan savet ( ne računam što sam vam napravila ovu poučnu prst prezentaciju, gde melodiju morate zamisliti,a možete i sami komponovati ) , kad imate slobodnog vremena, molim vas, smišljajte nešto, kako da kažem, sofisticiranje, plemenitije, da ulepšate ovaj ionako usran svet.

              U zdravlje! 

           Ovih dana sam se nervirala,  nerviiirala kako nisam odavno. Sunce je naravno izlazilo i zalazilo, zemlja se okretala oko svoje ose i oko Sunca, a meni su se dešavale stvari u fazonu " e da si ranije došla ", što mrzim iz dna duše pogotovo kad znam da je to samo sviranje ku..u da budem otkačena iz nepoznatog mi razloga. Naravno da je to uticalo na moj stvaralački žar i ubijalo mi volju za pisanjem.

            A onda jutros kao kap u prepunoj čaši nerviranja, dođe mi ono Čavićevo srebro na tekućim olimpijskim igrama. Sednem ja jutros,pijem kafu i Coca colu i gledam tv. Javljaju da je osvjio drugo mesto. 'Ajde što javiše nego počeše da prikazuju snimke. Niti sam stručnjak niti sudija, ali vidim da je on ispod vode dodirnuo bazen,a onda onaj što kao pobedi, iznad vode. Usporili snimak, a meni se kosa diže na glavi, toliko sam se naježila. Pa ustanem, ponesem onu Coca colu i prospem u sudoperu. Opsujem na glas: " Jebala ih Coca cola ! " Pa taman da podnesu da se podiže srpska zastava prva, a njihova ispod. Da je momak plivao za njih, a ne za Srbiju bio bi prvi. Tako nadrndana i besna krenem da polemišem, a volim da serendam samo tako, pa čujem da svi idu na doping kontrole, samo za američke sportiste to ne važi jer, zaboga država garantuje za njih. Pa dokle ta zajebancija, kad će da im bude dosta!? Pa onda tako besna, usmerim sva svoja veštičja znanja, umeća i anateme protiv njih. Za od bombardovanja pa na ovamo do plivanja. I sad očekujem rezultate.

           Ovog puta sam bila kratka iz jednostavnog razloga, da ne drndam više po svojim živcima. Samo da prođe ovo pomračenje meseca, možda mi i to smeta kao staroj veštici.

           U zdravlje! 

         Znate, oduvek sam volela da ucim. Da, da, da ucim. Od malih nogu. Sad ako nekome pripadne muka od ove moje izjave, sta cu, neka odustane od daljeg citanja, ja samo iskreno priznajem. Toga sam postala svesna malo kasno, tek na fakultetu, ali sta je tu je.

          Od malih nogu sam bila zeljna znanja. To se manifestovalo cim sam napunila sest godina. Zapela sam da idem u skolu ili da crknem. Posto sam tu sestu napunila u junu, nisu hteli da me prime ni u jednu. Ja da crknem, haos u kuci. Onda je moj pokojni deda, koga sam obozavala, a i on mene, nasao solomonsko resenje. Poznavao je direktora jedne skole i isao da moli da me primi kako zna i ume. On je pristao, ucinio dedi, mene vakcinisase vanredno, kao palu sa Marsa i ja krenuh, neke tamo davne hm... godine. Bilo je to u drugoj polovini prosloga veka.

           U uciteljicu sam gledala kao omadjijana. Ona je bila krupna, imala je brkove i dlake na rukama i nogama, ali je nosila suknju, tako da sam bila sigurna da je uciteljica, a ne ucitelj. Skola je bila malo udaljenija od moje kuce, ali ko te pita, samo kad me primise. Naravno da me je prvog dana u skolu odveo deda. Roditelji profesori, i njima pocinjala skola, a i dete blesavo, zapelo da ide pa to ti je, bas kad oni imaju najvise obaveza. Taj prvi dan pamtim kao da je juce bio. Da ne pomislite da je to bilo nesto spektakularno, ma ne, nego sam ja sad blize onim godinama kad pamtite sta je nekad bilo. Evo sta sam prekjuce rucala, ne mogu da se setim.

           I tako krenuh ja da ucim sa zarom i elanom. U stvari, moglo bi se reci sa ljubavlju. Ne, nisam ja imala sve petice. U gimnaziji sam uvek bila odlicna sa trojkom iz matematike, ali volela sam brate skolu svim srcem. Onu guzvu, kalakurnicu, pa i ucenje onoga sto mi se dopadalo.

           Kad sam krenula na fakultet, mojoj sreci nije bilo kraja, a naravno ni sreci moje uze i sire familije. Narocito je deda bio ponosan. Njemu da zahvalim sto izbegoh cuveno usmereno obrazovanje i prijemni ispit na fakultet, jedna jedina godina kad ga nije bilo. Hvala ti deda! Volela sam skolu, a i ona mene.

           I tek sam na fakultetu primetila jednu cudnu pojavu. Najmirnija sam bila i najsrecnija kad ucim. Mora da je to bio neki poremecaj, ali nema veze. I tu sam bila fascinirana svojim profesorima. Upijala sam kao sundjer. Kad sam otisla na specijalizaciju, opet mi se vratio isti osecaj topline oko srca. Tu sam ispoljila jos jedan talenat. Da svemu nadjem definiciju. Sad ce vam sve biti jasnoi. Kad profesor na ispitu postavi pitanje prvo ide definicija. I tako uceci ja malo zadremam, pokrijem se knjigom i  u nekom polusnu kao nesto ponavljam,kobojagi da ne gubim vreme. Trgnem se, otvorim oci,  i prvo ugledam luster, naravno. I krenem naglas : " Luster je sijalicno mesto koje moze biti razlicitog oblika i velicine!"

           Pa ljudi moji, recite jel to normalno!? Vidite dokle moze coveka da dovede ljubav prema skoli i ucenju. Kad bolje razmislim i sumiram ta ljubav mi nije donela neku veliku korist. Kad pogledam, vise muke nego koristi. U stvari, mozda kad sam zapela da krenem u skolu, da je umeo neko da me ispalapuca, i mene i dedu, pa da mi se ogadi odmah, ali ko ce ga znati sta je dobro. 

           I evo sad matora, pa nesto mlatim po kompjuteru. Kao hocu nesto da naucim. Izgubila mi se ona ikonica gde menjam sa EN na SR ( upuceni ce razumeti), i naravno ne znam kako da je vratim, a hocu da pisem, pa vi dok citate udarajte kvacicu u glavi gde treba. Nemojte sad da vam dam i definiciju kvacice. Ne vucite me za jezik to jest tastaturu. Ne zaboravite da sam skolu jela za dorucak, rucak i veceru, i to sa apetitom! Ovo vam je kao besplatan savet.

           U zdravlje! 

             Sunce vrelo prži, baš onako fino, nezdravo kako piše u novinama. Ali naravno moje zemljake iz Zemlje čuda to ni malo ne sprečava da mu se besomučno izlažu.

             Inače smo poznati kao neustrašiv narod koji je sve svoje poraze umeo da proslavi kao pobede. Još da pobedimo ovo Sunce sa sve rupama u ozonskom omotaču, pa da se konačno skrasimo.

             Juče sam takoreći iz prvih redova posmatrala tu bitku. Ma šta posmatrala, učestvovala! Prvo sam se obezbedila ležaljkom i suncobranom. Da imam oružje za svaki slučaj. Prostrem peškir, namažem se mlekom, faktor 30, to koliko da pokažem da nisam kukavica ako sam posmatrač, natakarim naočare i gledam. Idu borci, oba roda. Pustili stomačiće, nose torbe sa provijantom. Obično je glava porodice i komornik istovremeno. Da se pokaže ko je najjači. Neki su tolike patriote da i decu vode i to svih uzrasta. Oni mlađi, koji dolaze sami ili u paru, sa dragom ili draganom, kako hoćete, oni su bogme i najhrabriji. Hrle tamo gde nema senke, a o suncobranu nema ni govora. Eh, mladosti. Setim se sebe u njihovim godinama, pa mi nešto milo oko srca. Što ti je mladost. Ali da mi je bila ova pamet, mislim se nešto, pa, bilo bi manje bora i mladeža. Eh ko je o tome mislio kad te ponese žar borbe sa Suncem.

             Gledam tako, krenuše pripreme. Mažu se svi. Sami, uzajamno, mažu decu. Pa na sunce, u borbu. Ko da odoli, kad je još i platio ulaz. Neki preko sindikata ( znate još to postoji u našoj Zemlji čuda ), a neki i punu cenu. Bore se, znoje se, mršte, neki stavili peškire na glavu, valjda misle tako će bolje uplašiti neprijatelja. Ja samo zamišljam kako im kuva ispod onih peškira.

             Pošto se te borbe odvijaju uvek pored vode, mislite tamo ćete naći spas. Jest' vraga! " Plavuše " pozelene u bazenskoj vodi! I tu vam preti opasnost, ako ste jedna od njih. A o bombardovanju loptama da i ne govorim. Tu me sva sreća domaći izdajnik pogodi samo za vrat, pa dobro prođoh. Na kraju preživeh i pod tušem na kojem je frižiderska temperatura vode. Sva sreća te me ne potera u wc, ne znam kako bih progurala kockice leda. 

             Nego, sad dolazi ono najgore. I mene ovako pametnu i opreznu, ponese žar borbe. Kako da ne učestvujem sa svojim narodom, rame uz rame? Izvučem onu ležaljku ispod suncobrana, pod izgovorom sušenja kostima, pa krenem, đa potrbuške, đa poleđuške. Pa nisam ja neka baba da gledam iz prikrajka kako narod gine! A sunašce prži li prži. Ne pogledah na sat. Ko još da gleda na sat kad je na godišnjem i pauza traje čitav dan.Kasnije se ispostavilo, da sam odolevala do kritičnog trenutka,čak do jedanaest časova. Ma umem ja kad hoću, da se pokažem kao vrlo borbena i požrtvovana.

             Zato sam ove koji su pošli samnom umela da posavetujem ko od njih ne sme na sunce i iz kojih razloga. To mu dođe nešto k'o Kosovka devojka.Što sam bila ponosna na sebe, samo da znate. Iz te naše borbe izađe i jedna žrtva. Pade neka žena u nesvest, ali kasno, tek oko pola sedam. Šta joj je to trebalo da se obruka na kraju, ne znam. Dođe i hitna, brže su otišli nego što su došli. Ma šta ima  da traže tu kad smo mi jedan žilav narod, što smo više puta dokazali.

             E sad, kakva je danas situacija na bojnom polju, pojma nemam, jer vidam rane od juče. Doduše povadila me genetika. Znate, mi odmah pocrnimo, nema plikova. Ali ipak, zbog profesije, da se malo pridržim saveta, da se ne brukam.

             Inače, moj besplatan savet vam je, da nikako ne dozvolite da vas ponese žar borbe protiv Sunca, jer više ne važi ona " ko se Sunca krije bolje da ga nije ".

             U zdravlje!

         Poče i moj dugoočekivani godišnji odmor.Hm, odmor, pa kako se uzme? Nemojte da mislite da nisam ovih dana mislila na vas. Evo, već prvog dana sam se setila Voje i onog njegovog " Neko će na letovanje u Bodrum, a neko u podrum". Pošto ja nemam podrum, krenuh da otpočnem letovanje u ostavi i kuhinji. Elem, oba mesta su zahtevala detaljno trebljenje i bacanje suvišnih stvari. Znate ono, trebaće mi, pa ga ne pipnete godinu dana, a sve vam žao da bacite. Tako ja raskrstih sa starim šerpama, kutijama od sladoleda i ostalim drangulijama. Rezultat, dva najlonska džaka pored kontejnera. Naravno da sam pazila da me ne uvreba Dara. Nju već ne bih mogla da podnesem na godišnjem.

          Dok sam tako trebila, od rana jutra ( navikla budala da ustaje rano za posao), svi ste mi bili u mislima. Prvo, Sanjarenja56, sa onom njenom Makarskom. Blago njoj, lepo se rodila na pravom mestu, a ne kao ja. Setih se Visa, gde sam zahvaljujući mojoj prijateljici sa kojom pijem čaj za lepotu, letovala tri puta po dvadeset dana. Malo li je? Eto mi je sad ostava, došao đavo po svoje. Pa se tu setih Hyperblogger, i kud mi ne održa taj čas iz kompjutera pod nazivom " Kratak kurs za blogere duduke", pa da vam pokažem slike sa Visa, da vidite raj na zemlji.

          Krenem ja u novi pohod na ormare, to mi dođe kao ono kad promenite plažu. Truba da se kupate uvek na istom mestu. I tu se setih Shadow. Kao da smo bliznakinje. I meni fali visina stolice i još par ruku. Jedino mislim da nam se  one govoreće sise razlikuju, jer kad bi to bilo moguće, moje bi proizvodile neki šapat, za koji ne verujem da bi se čuo, tako da bi mene i Shadow po tome sgurno razlikovali. Inače ovo drugo, sve isto, nesavršena sam totalno.

          Sednem tako da odmorim, između šerpi i kutija, pa rekoh, da zapalim cigaru, kad pade mi na pamet Baladašević i jedan njegov komentar " ostavi pušenje i eto reseeeenja!" Pametan čovek, nego, nije njemu tako loše. Dok njegova mala garava sređuje, on piše pesme! Tu se setih i Vladice, zagovornika zdravog života. Mogla bih i neku rekreaciju da uvedem, nego svako moje rekreiranje završavalo se nepovoljno , pa ne znam da li da otpočinjem.

          I tako dok odmaram u dnevnoj sobi, setih se Pinokio, jer su zidovi moje dnevne sobe pokriveni slikama. Šta li ona sad radi na raspustu, slika, pravi nakit i zeza narod na blogu?! Tu pogledam na sat, auuu! Vreme mi je da pristavljam ručak i setim se Domaćice. Da li da pristavljam ili da se kačim na internet pa da vidim šta radite? Pa i domaćica ponekad zabuši sa receptom, ali se povadi dobrom pesmom. A čime ja da se povadim?! Krenem da "kuham", a znate da retko koje jelo počinje bez seckanja luka i tu se setim Mladogluka. E zlehude moje sudbine! Umesto da na nekoj plaži čitam njegovu knjigu, ja letujem u kući. Samo mi fali let lampa iz ong vica.

          I tu mi pade na pamet Tužna. Pa ona nije ni svesna koliko sad treba da bude vesela, kad ima mamu koja će da radi ovo što ja sada radim. Eh, ovo je tuga ! Tu ja da razbijem monotoniju po sistemu, pa nisu ni meni leđa čupava, odem malo da se opustim na bazenu. Utegnem po neko salče u jednodelni kupaći, u fazonu ribe fiš, pa krenem. Setim se Siljke, moje sugrađanke, ali ona ide na jezero, a i da ne ide, pojma nemam kako izgleda. Možda je baš tog dana rešila da dođe na bazen.

          Setila sam se i Glumca i Tekstopisca koji je najavljivao neko putovanje i kolege Mishe i mnogih kojima ostavljam komentare na blogu. Kuku, pomisliće ljudi da sam lipsala na ovoj vrućini i tako reših da konačno sednem i napišem nešto. Eto dragi moji, samo da znate, i kad me nema, mislim na vas!

          Što se tiče besplatnog saveta, mislila sam da li i od toga da se odmorim, ali ne mogu, kao jedna nadasve vredna žena, da odolim. Brate, bacajte sve što vam ne treba, odmah, letovanje u kući će vam biti mnogo prijatnije.

          U zdravlje! 

            Pronađe moja prijateljica u knjizi Rike Zarai čaj za lepotu. Sad da li se baš tako zvao ili smo ga nas dve krstile, ne mogu da se setim, tek primismo se na to, što bi rekla ova deca k'o muškatla. Uvedemo ritual na poslu, u devet svakog jutra, mala pauza za čaj. Ja kao jedna,  već ste valjda prmetili,  kreativna osoba, dodam toj mešavini i neven. Da ne venemo, za svaki slučaj.

            Pijemo mi čajić tako danima, kad krenuše komplimenti od strane nekih baba koje nemaju pojma za naš čarobni napitak. Blago nama kad nam babe komplimentiraju, al' bolje išta nego ništa. Pa krenuše i od neki mlađi. Tu se nas dve zgledamo, zagonetno smeškamo i donesemo zaključak da ipak zadenemo negde i malo belog luka, čisto protiv uroka, nikad se ne zna. Nauka je nauka, a čaj alternativa, a urokljive oči, ma ko će ti ga znati, su urokljive oči.

            E sad nisam ja jedina u mojoj porodici koja upražnjava čajeve. Moj hipnotizer, čitaj muž, ima takođe afiniteta. On se tu isključivo oslanja na umeće Ranđe travara. Taj Ranđa ima tezgu na našoj pijaci i iza tezge stolicu gde posadi pacijenta, uzima podatke i zapisuje u jednu svesku. Tako, reši on da kupi kod Ranđe čaj za probavu. Nekako mu se to učinilo najpametnije. Donese čaj, postupi po uputstvu i ništa.Čeka on , čeka, i ništa. Proradi čaj u neko doba noći. Ustaje pacijent jednom, drugi put, treći. Ja se prevrćem po krevetu, sutra radim, još malo pa ću da ustajem, a nisam oka sklopila. Kad je ustao i četvri put ja dreknem iz kreveta: " Sad moram da udarim naukom protiv Ranđe travara! Nađi tamo tablete i popij da se skrasiš noćas!" I naravno dobijemo napad smeha! Sva sreća da ga niko nije video kako sedi na pijaci! Sad nisam baš sigurna da nije preterao kao što ume, a neće da prizna.

            Sve u svemu, dragi moji, nije loše potkočiti sa svih strana, nikad se ne zna!

            E sad naravno da ću vam odati formulu čarobnog napitka zvanog čaj za lepotu. Pomešajte iste količine nane, majčine dušice, ruzmarina i žalfije. Nikako ne zaboravite neven, da ne venete! Na šolju proključale vode ide jedna supena kašika čaja. Poklopi se da odstoji petnaest minuta i pije se polako. Ja upražnjavam jednom dnevno. Ne zato što mislim da sam mnogo lepa, nego brate mrzi me da petljam više puta dnevno. Inače preporuka je tri puta dnevno. Sad vi procenite, nemoj da mi se mnogo prolepšate pa da nastanu dodatne komplikacije zbog toga. I još jedna napomena, isprobano na ženama, sise dodatno ne rastu, tako da ako ste muškog roda nema rizika. Sad, da li opada brada, ne znam, ali dlake na nogama i kosa čvrsto stoje. I naravno beli luk da je uvek svež , u pripravnosti!

            U zdravlje!
 

         Ubi me ova vrućina i gluposti oko mene. Prosto se takmiče, a ja " hodam kao zombi ". Lelujam do posla i natrag, a tamo gluposti koliko hoćete, stignem natrag kući, na tv-u gluposti me sačekaju, uzmem neku knjigu, i ona glupa do zla Boga, ili sam ja zaglupela u međuvremenu pa ništa ne kapiram. Jedino ukućani prozbore po koju pametnu, ali i to retko.

         Ne dopada mi se ideja da sam zaglupela, a Boga mi ni to da sam pala sa druge planete pa mi ovde ništa nije jasno. Ne znam kako da protumačim sadašnje stanje stvari u mojoj do skoro pametnoj glavi.

         Gledam, predsednica skupštine partijska drugarica onog pokojnog što nam j.... majku  godinama i što jedva čekasmo da ode. Sad ispade, bez njega se ne može.  Da l' da ga kopamo iz groba? Ništa mi nije jasno. Da li iskoristiše ovu vrućinu da duplo ulude narod, jer većina nas prosečnih idemo peške ili imamo kola bez klime, a još nsu izmislili neku klimu za pod pazuh.  Pa kad stignemo kući onako uzavreli, skuvanog  mozga, mogu brate da nam rade šta hoće.

          Priča drugar, proveo se u Grčkoj, cene kao da si kod kuće. Ništa mi nije jasno. Jer da mi je plata kao u Grčkoj, cene....., ma ne to je od vrućne, uopšte ne znam šta sam htela da kažem.

          Gledam na tv-u,  priča čovek o govedima, iza njega neki avion,  vidim na aerodromu je. Rekoh, kakve veze ima uzgoj goveda sa avionima, kad oni  ih uvezli, mislim goveda, pa ih doterali čak iz Amerike. Eto ti ga sad, i goveda se provozaše u avionu ovog leta, a ja ništa. Još samo fali da su nam poslali ona luda, i ovako sam šuntava, samo mi to fali.

          Na poslu je otprilike kao kad uđete u ono kupatilo iz humorističke serije, pa pustite tuš, a krene voda u wc šolji, a kad povučete vodu na šolji, digne se roletna. Drugim rečima, tražiš jedno, a dobiješ drugo i tako svakoga dana. Ali tu već ni drugima nije jasno, mada ne priznaju, vidim im po pogledu, što je za mene utešno. 

           I tako danima se osećam kao učesnik neke skrivene kamere ili su ovi oko mene napravili neki riality show, a ja ne znam. Ne, ne, ipak je to zbog vrućine. Čekaću da zahladi, pa ću onda da vidim ko je predsednik skupštine i ponovo da počnem da čitam onu knjigu.

           Ako vam se učini da se sve obrnulo naopako, ili ste pali u nesvest ili se trenutno nalazite u Zemlji čuda. U oba slučaja kriva je vrućina. Odoh da ukvasim jednu krpu pa da povežem glavu, možda mi pomogne. Ovo je naravno bio besplatan savet.

           U zdravlje!

       Danima već razmišljam kako sam pogrešno naslovila ovo moje pisanije "Ja u zemlji čuda". Meni se ne dešavaju čuda, nego gluposti. Ne pravim ih ja dragi moji čitaoci.Uglavnom ih čijem,  vidim,  a  povremeno budem uvučena u njih,  pa  učestvujem, ne svojom voljom. 

       Skoro su bile zadušnice i ja sam se setila jedne takve gluposti. Elem, pre trinaest i kusur godina umrle moja  majka. Čuli to, naravno, moji pacijenti, a i videli da sam u crnini i onda naravno zapitkivali do besvesti. Ja ni da ćutim, ni da odgovaram, muka mi od svega. I tako dođoše one prolećne zadušnice. Dolazi meni jedna pacijentkinja, jako krupna i skoro nepokretna, jedva ide pomoću štapa. Ulazi. I nosi cveće. Mimoze. Počinje priču kako je čula šta mi se desilo, pa zapitkuje, hoće sve da zna. I dalje drži ono cveće, ne izjašnjava se. Ja već mislim, krenula na groblje pa svratila pošto smo mi u komšliku. Reče ona zbog čega je došla, odradih ja posao i sad treba da krene.

       E tad, nastade ono zbog čega se ja upustih u avanturu pisanja. Poče ona monolog :" Eto pošto vam je umrla majka, sigurno ćete danas na groblje, pa pošto je moja majka sahranjena u Hrvatskoj  ja ne mogu da idem (a inače bi išla pretpostavljam), evo donela sam cveće i sveću da joj upalite kad izlazite Vašoj majci. I izvadi žena sveću iz torbe,  to jest dve. Reče da je ova druga za moju majku, valjda , k'o veli da se ova moja ne naljuti što kod nje palim za ovu drugu.

       E j....  ti život, gde sve mene ovakve gliposti da snađu. Osta ja bez teksta, ja koja sam inače rečita, što bi rek'o naš narod," jedna glava sto jezika". Čovek u takvim trenucima se oseća kao onaj majmun kad vidi zmiju, bar ja, samo što ne padam u nesvest, nego se nekako parališem. Uzmem ja tako paralisana ono cveće i sveće i još se zahvalim na ukazanoj mi časti.        Završi se radno vreme, kud ću sa onim svećama. Ponesem ja  to sve na groblje, pa u misiju. Palim mojoj, a palim i Draginjinoj koju u životu nisam videla i koja je umrla pre pola veka verovatno.  Mislila sam se da li da je bacim,  pa proradi u meni zadušna baba, a bogami  malo i sujeverje, da  me ne potera neki maler pa  ipak upalih.

        I eto tako, dragi moji čitaoci, ja vam dođem kao lepak za gluposti. Stalno govorim kako sam trebala sve to da zapisujem. Ovako se povremeno setim, pa podelim sa vama, čisto da kad vam se nešto glupo desi, imate utehu, ima i gorih slučajeva!

        Ovo vam je bilo nešto kao besplatan savet.

        U zdravlje!
 

        Raspišem se ja prekjuče, posle jedne pauze, onako nabijena utiscima, talenat samo vri. Čak sam rizikovala da spalim kompjuter pod grmljavinom. Ali, ne lezi vraže, neki zastoj na blogu. Krenem da objavim tekst, ono mrljavi nešto, kilavo i kao objavi ga. Inače naslov je bio" Ubiću se, majke mi".

        Vratim se na naslovnu stranu, teksta nema. Nema ga ni u administraciji. Vratim se  na  novi članak, a tamo samo do pola.  Potražim unazad,  sve na pola. Nema celog posta nigde. Šta da kažem nego ponovo da viknem ono iz naslova.  Krenem ponovo da dopisujem ono što je nestalo.  Nabadam ovim  kandžama (  danas im je došla crna subota, biće potkraćene),  a to vam je kao da tražite od slikara da naslika ponovo isto.  Na  kraju, uz "pomozi Bože"  objavim ja  post uspešno.  Ali dok sam ja nabadala, onaj prvi je već bio na blogu i komentare su dali  već Baladašević, Shadow,  Donna,  Iluzija i Principessa78. Kako je objavljen ovaj drugi  uđem na moj blog da vidim da li je ceo post  i vidim pet komentara. Pomislim, kuku majko kad pre!?

          Kad je objavljen drugi,  onaj prvi je nestao  sa naslovne  strane.  Onda na  ovom drugom komentar  da  Sanjarenj56. Samo njen komentar. I ja se upitam gde nestadoše ostali. Ja joj odgovorim i onda nastane zastoj na blogu. Nije moglo nigde da se uđe, ni na postove ni u administraciju. Pošto me je sutradan čekalo 24 satno smaranje ( čitaj dežurstvo) ja se isključim. I kako da ne uzviknem ono iz naslova?

           Jutros, u administraciji vidim  objavljena oba  posta,  na oba komentari,  a  pitaju se  gde  nestadoše.  Neko "minira"  društvo sa  bloga.  U stvari nije mina nego pičvajz.  Razreših ja misteriju.

            Dragi moji,  umem  ja ponekad da zabrljam,  ali priznaćete,  bar nije dosadno.  Inače ne odajte me, na odmor idem  od polovine jula. Neka se oni krčkaju u neizvesnosti.  Po svoj prilici letovaću na blogu, ali to je već druga priča.

             Ne  mogu da odolim da ne  dam  besplatan savet. Ako se pokaže da post nije objavljen, ne žurite, popijte kafu natenane i prevrnite šolju. Nije važno da li znate da gledate u istu. Ako znate, videćete, a ako ne znate možda se post i pojavi. A ako se za to vreme ne pojavi, onda ste načisto, pa objavljujte ponovo.

             U zdravlje!

          Ovo sam uzviknula bar sto puta u zadnjih nedelju dana. Prvo, internet mi nije radio sedam dana,  zbog nekog kvara zbog koga su morali da dolaze stručnjaci iz prestonice. Dok su se dotični nakočili da dođu, jer znate, mi nemamo aerodrom, pa mora čitavih sto dvadeset kilometara da se vozi, moj, priznaćete dragi čitaoci, nadasve osebujan talenat, morao je da trpi. Da, da, da trpi.   Pa kako da uzmem olovku u ruke kad samo što sam pronašla apostrof na tastaturi? Pa zamislite to nazadovanje. A osim toga, kako da nateram nekoga da to čita sad, odmah i sve. Priznaćete, jalov posao. I onda, kako da ne uzviknem:" Ubiću se, majke mi!" svaki put kad pokušam da se okačim, mislim na internet.

          A onda na poslu, haos. Svi se raspituju kada ću na odmor. Pacijenti u panici! Termin, samo ih interesuje termin, kad odlazim na godišnji. Niti pitaju kako je mala položila, jel' odlična na mamu i te stvari. Ma jok, samo kad odlazim na odmor. Kao da mi uplaćuju more, pa da se ne preklope u isto vreme.  Niti da im kažem,  šta ih briga na kraju krajeva!?  Da im ja polažem račune? A  kad  ćutim, oni uporno po  pet puta ponove pitanje. Kod  četvrtog puta uzviknem  ono gore  iz naslova  i objasnim im da u svakom slučaju, znači, mog odmora ili moje smrti, ambulantu ne zatvaraju, tako da sigurno  neko ostaje da se pobrine za njihove  "mlade"  živote.  Pitanje,  shvatićete  i sami,  dragi moji čitaoci  ( joj što volim kad ovo napišem,uh),  postavljaju  najmlađi do sto. Kao da ja umem  da vraćam dušu, ako im slučajno krene na nos dok ja odmaram.

           A onda stručnjaci uključiše internet. Ja sva srećna krenuh da se razmahnem, kad trt! Taman uzviknem ono gore iz naslova, priskoči moj hipnotizer ( čitaj muž ) i reče kako je sad on  isključio neki kabl zbog grmljavine. " Uključuj, taman neka me kokne grom, bar će pop da me opeva, neću biti samoubica. Izlazi iz kuće, dete je i onako u školi." Taman on uključi, presta grmljavina.

           Krenem ja da čukam i malo, malo, pa ponovim ono gore iz naslova. Narasli mi nokti pa hvatam po dve tipke, brljam samo tako. Pošto sam ja maskirana naivna, da ne kažem glupa plavuša, ja imam veštačke nokte, znate ono, frenč manikir i te stvari. Majstorica koja mi to radi trenutno je na odmoru i moram da čekam još koji dan, a talenat vri u meni, on ne može da čeka. I tako ja nabadam evo već pola sata.

           A onda krenem da objavim gore napisano i onda nastane zastoj na blogu. Naravno ne objavi, a pri sledećem pokušaju vidim da fali pola teksta, šta ga je pojelo, jebem li ga. " Ubiću se, majke mi !" Uzviknem po hiljaditi put. Sada ću ponovo pokušati da objavim. Sutra sam dežurna, noge mi se smrzle, treba da perem kosu. Ako me nema u skorije vreme, znači, ubila sam se ,majke mi!

           A sada besplatan savet od potencijalnog samoubice sa veštačkim noktima.Ne verujte svakome ko kaže "Majke mi", možda je siroče. 'Ajde, pomozi Bože, da ga konačno objavim!

           U zdravlje!

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Priča o čarobnjaku
• "Moji su drugovi...
• Posveta
• Rezon
• Knjiga lica
• Šta reći ?
• Ušteda
• Kako do penzije
• Jadna braća žalosna im majka
• Droga

• Generalna [62]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom